Kada govorimo o istoriji filma, najlakše je izvršiti kategorizaciju, na nekoliko perioda. Prvi period je nekako najineresantniji, pa smatramo da je celishodna kategorizacija, ako prvi period zauzme period do početka prvog svetskog rata. U donjem tekstu korišćeni su podaci iz prosvetine enciklopedije.
U Beogradu je juna 1896., u kafani ” Zlatni krst ” predstavnici braće Limijer održali su prvu filmsku predstavu. Putujući kinematograf je ubrzo zatim obišao i Zagreb, Ljubljanu, Sarajevo, Opatiju. U Zagrebu postoje svedočanstva da su na programu bili poznati filmovi Poliveni polivač, Radnici izlaze iz tvornice Limijer, Ulazak voza u lionsku stanicu i neki komični filmovi. Putujući kino-operateri snimali su po celom svetu za račun firmi ” Gomon ” i ” Pate “. Mogli su se videti filmovi o burskom ratu, rekonstrukcija ubistva kralja Aleksandra Obrenovića, dolazak ruskog cara u Pariz i mnogi egzotični filmovi iz raznih dalekih zemalja.
Naravno, lepota naših krajeva nije moga ostati nezapažena, pa snimalo se i ovde. Naravno filmsi prvenci neraskidivo su bili vezani za neki od važnih istoriskih događaja u vidu dokumentarne forme.
Pa krenimo redom: Beograd već 1897, Opatija 1898, Ljubljana 1899, poseta cara Franje Josifa Bosni i proglašenje Crne Gore kraljevinom 1910. Josip Hala za racun ” Eklera ” snima reportaže iz balkanskih ratova. S. Jovanović 1912. snima dolazak prvih turskih zarobljenika u Beograd. Zajedno sa nicanjem bioskopskih šatri širi se i repertoar : Dvadeset hiljada milja pod morem, Putovanje na mesec, serije filmova o životu starog Rima, o Mojsiju i dr. Nastaju i prve bioskopske sale: ” Union ” u Zagrebu, ” Hajduk Veljko ” u Beogradu, ” Elektrobioskop ” u Ljubljani. Mnogi repertoari iz Italije, Francuske, Rusije, Nemačke snimaju reportaže o našim običajima i prirodnim lepotama, a 1908, kada francuske firme ” Gomon “, ” Pate ” i ” Ekler ” osnivaju preduzeće za filmske novosti, sve češće dolaze profesionalni snimatelji aktuelnih događaja: Opsada Skadra, Rat na Balkanu, Krvava bitka na Bregalnici, Ulazak kralja Petra u Skoplje i dr. Početkom l svetskog rata to se pretvara u stalno ratno izveštavanje.
Tako na primer, najpotpunije svedočanstvo o sarajevskom atentatu ostavio je amater Anton Valić. Pionir našeg filma je fotograf iz Bitolja Milton Manaki koji je snimao prizore iz života makedonskog naroda: prelja 1905, Makedonske igre i običaji 1906, vesanje Makedonaca 1907, doček sultana Muhameda V Resada u Solunu i Bitolju 1911, Oslobođenje Bitolja i Turski zarobljenici 1912, Eksplozija municije u Bitolju 1924 i dr. Za to doba ove reportaže deluju impresivno i otkrivaju vrsnog dokumentaristu. Simultano, i u svim drugim našim gradovima ambiciozni amateri nadahnuti snagom filmske moći i režije snimaju reportaže.
Evo još nekih zapaženih i vrlo uspešnih projekata za to doba. Karel Grosman, advokat, snima Povratak sa mise u Ljutomeru, Sajam u Ljutomeru 1908; Splićanin Josip Karaman stvara Sokolski slet u Splitu 1910, i niz reportaža iz Dalmacije i Crne Gore [Svečanost proglasenja Crne Gore kraljevinom], Stevan Adamovic Novi Sad 1910; Kino-operater bioskopa ” Balkan ” za račun Drustva Ćirilo-metodskih zidara, film Zagreb.
U Srbiji najpopularniji su Slavko Jovanović [Odbrana Beograda, Povratak srpskih pobednika, Otkrivanje spomenika Karađorđu 1913] i Mihajlo Mihajlovic-Afrika koji je kao šef Filmskog odeljenja pri Vrhovnoj komandi srpske vojske snimao prve srpske ratne zurnale.
Život i delo besmrtnog vožda Karađorđa
Od 1908. filmske prilike su se stabilizovale, ali daleko od filmskih centara film je predstavljao više tehničko finansijski nego kulturni fenomen. Javljaju se prvi igrani filmovi. S. Botorić, Cica-Ilija Stanojevic i snimatelj de Beri inscenirali su pred kamerom najstariji Srpski film Život i delo besmrtnog vozda Karadjordja 1911, a kasnije i film Ulrih Celjski i Vladislav Huljadi. Entuzijasti braća Savić prave socijalne melodrame kao na primer Jadna majka. U Zagrebu, preduzeće ” Kroacija” pravi Brčko u Zagrebu 1917, Matija Gubec, Vragolanka i dr.
Između dva rata, kod nas film nema svoju istoriju u smislu tehničkog i kulturnog razvoja. To razdoblje je obeleženo pokopanim nadama nekolicine pionira u jednoj zaostaloj i haotičnoj sredini. Nije se istraživalo na planu izraza van klišea i šablona. Preterana teatralnost i vezanost za literaturu gušili su interesovanje publike koja se radije okretala stranom filmu. Tako su filmska preduzeća bila kratkog veka i brzo padala pod stečaj. Producentska preduzeća poput ” Jugoslavije” snimilo je Kovac raspela, Brišem i sudim, U lavljem kavezu, Dama s crnom krinkom, a onda je ubrzo propalo.
Stroci-film, snima Dvorove u samoći 1925. koji groteskno simbolizuje neuspeh i nemoć naše produkcije. U Beogradu Ministarstvo zdravlja proizvodi popularno-pedagoške filmove kao na primer Tragedija naše dece, Za koru hleba, Greh alkohola 1923. Kosta Novaković se oprobava sa inostranim uzorima kao inspiracijom u filmovima Kralj Čarlstona i Grešnica bez greha 1928. Kasnije snima Kosovski boj, a istoriji se okreću i Ranko Jovanović i Mihajlo Ignjačević [ Kroz buru i oganj i Na kapiji orijenta]. S verom u Boga 1932. Mihajla Mike Popovica [kasnije čuveni snimatelj] valja izdvojiti kao najvrednije delo u međuratnom periodu, rađeno bez diletantizma, sa ljubavlju i iskrenošću.
Sergej Tagač 1922. pravi prve animirane reklame u Zagrebu. U Ljubljani tridesetih, Metod Bađura pravi kratke filmove i igrani film Triglavske strmine koji je imao odziv kod publike. Do naglog preokreta u obimu produkcije dolazi u Beogradu osnivanjem ” Jugoslovenskog prosvetnog filma” 1930, na čiju inicijativu se osniva Savez proizvođača filmova septembra 1931. god. Koncipiran je i zakon koji stimuliše domaću proizvodnju. Međutim, to je trajalo samo dve godine jer je pretio bojkot inostranih filmskih kompanija, koje je ovaj zakon štitio. Od te pometnje domaća produkcija se dugo nije oporavila. Tih godina eksperimentalni i amaterski film je u znaku Oktavijana Miletića.
Miletić opus pripada više evropskim nego jugoslovenskim tokovima filmskog razvoja. Za Nokturno Miletić dobija 1936. prvu nagradu u Veneciji. Josip Novak je zaslužan za profesionalnu afirmaciju dokumentarnog filma. Teoretsku misao o filmu razvio je Slavko Vorkapić koji je otišao u Holivud 1921., gde je radio kao montažer.
Do 1941. snimljeno je oko 50 igranih i preko 1 500 ostalih filmova i žurnala. Godine 1932. na ex Yu prostorima bilo je preko 330 bioskopa. Počelo je da radi šest filmskih skola, osnivana su filmska društva i štampani mnogi časopisi.
Nekad je film, imam utisak dobijao mnogo veću pažnju.
