Film „Smrt čoveka na Balkanu“ Miroslava Momčilovića iz 2012. godine jedan je od naših najboljih filmova snimljenih u prethodnoj deceniji.
U filmu se prate sat i po vremena u jednom beogradskom stanu nakon samoubistva stanara, kompozitora. Sve je zabeleženo kamericom njegovom kompjutera, počevši od samoubistva koje se događa u prvim minutima filma, pa do spuštanja roletne čime se označava kraj filma.
Komšije, pogrebnik, prodavac nekretnina, raznosač pice, lekari hitne pomoći i policajci – svi oni u tih sat i po vremena prolaze kroz stan, neznajući da ih snimaju kamere za video nadzor.
Zanimljiva forma filma
Film je snimljen tako da izgleda kao da je u pitanju jedan kadar u jednoj prostoriji. Snimanje filma je trajalo samo deset dana, i u toku tih deset dana snimljeno je deset kadrova koji su kasnije ukombinovani tako da izgleda kao da je reč o snimanju bez reza.
Nije lak posao napraviti film u koji će sat vremena biti zanimljiv iako se pozicija kamere uopšte ne menja. Za to su zaslužni zanimljivi dijalozi, odnosno dobar scenario u kom se oslikava i preispituje naš mentalitet.
Junaci filma suočeni sa smrću
Glavne uloge u filmu pripale su Emiru Hadžihafizbegoviću, Radoslavu Milenkoviću, Nataši Ninković, Bojanu Žiroviću i Nikoli Koju.
Reakcije junaka na smrt njihovog komšije, usamljenog kompozitora, ključne su u ovom filmu. Prvenstveno, oni imena čoveka koji je izvršio samoubistvo ne mogu da se sete. Zatvoreni u svojim stanovima i svojim životima, oni nemaju kontakt sa njim ni sa svetom koji umetnik predstavlja. Ne znaju ni za jednu njegovu kompoziciju kao što ne znaju ni njegovo ime. Oni su stranci.
Dok satima čekaju da dođe hitna pomoć i policija, junaci u stanu puše cigarete, piju rakiju i pivo, jedu, gledaju televizor, uzimaju hranu iz pokojnikovog frižidera, a ono što im se dopada od stvari zadržavaju za sebe, igraju šah, grickaju kikiriki sa stola, šale se i smeju, igraju se sa instrumentima, itd.
Vrhunac ovakvih grotesknih scena u kojima se smrt potpuno dekonstruiše jeste neprikladno ponašanje jednog komšije koji zbog pasulja ne može da se „suzdrži“.
Mesta za metafiziku i onostranost u ovom svetu ne postoji.
Materijalizacija smrti nastavlja se sa likom grobara. Naime, radnik pogrebnog preduzeća dolazi u stan, „kao lešinar“, pre hitne pomoći i policije. Donosi katalog sa ponudom sanduka, a „značajnom kompozitoru“, „eliti“, pristaje samo sannuk od 5.000 evra. Ovaj kapitalistički princip poslovanja zgražava prisutne, koji su i sami deo tog sveta nad kojim se zgražavaju. U tome se vidi njihovo licemerje – pogrebnik služi kao ogledalo njih samih.
I prodavac nekretnina koji sa potencijalnim kupcima dolazi da razgleda stan takođe je slika ovakvog društva. „Ignoriše se“ mrtvi čovek i tragedija koja se desila, zbog novca, da bi se zaradilo.
Ignorisanje tragičnog i ozbiljnog dešava se na svim planovima i prisutno je kod svih junaka. Tako se rečenica „Lepo je sredio stan“ ponavlja nekoliko puta. Doktorka iz hitne pomoći puni mobilni u stanu čoveka koji je izvršio samoubistvo, a medicinski tehničar hitne gleda utakmicu, zbog tiketa.
U jednom trenutku, dok policajci sa komšijama jedu picu, kaže se: „Pica ne valjda kad nije vruća. Samo je prasetina dobra hladna.“ Međutim, normalan poredak stvari je poremećen, iako se junaci svojski trude da „status quo“ koji ih ne tera na razmišljanje i promišljanje ostane nepromenjiv.
Simboličko spuštanje roletne na kraju filma
Poslednja scena filma je spuštanje roletne u sobi u kojoj se čitava radnja i desila. Na kraju, u mraku, vidimo komšije koji drže sveće iznad pokojnika.
Ovo spuštanje rolo zavese je simboličko jer predstavlja tamu na koju su osuđeni svi umetnici, ljudi sa margine, sa „undergorund“ scene, oni koji su drugačiji. U toj tami nalaze se oni drugi – obični ljudi koji „životare“, podcenjuju i osuđuju sve što je različito od njih.
Možemo spomenuti citat Karl Gustav Junga: Misliti je teško, zbog toga većina ljudi sudi.
Film „Smrt čoveka na Balkanu“ je tragikomedija jer pored urnebesnih scena obojenih crnim humorom paralelno postoji prikaz tužnih sudbina i života. Tek kad junaci shvate da je njihovo neprikladno i ružno ponašanje tokom tog dana snimljeno zahvaljujući kamerici na kompjuteru, oni promene ponašanje. Ali, tad je već prekasno.
Citati iz filma
„Komšija se ubio? Sramota!“
„Koliko knjiga ima!“ „Bolje da čovek ništa ni ne čita.“
„Nije ni čudo da se ubio kad je ovo slušao.“ „Pa, bio je kompozitor!“
„Da li si normalan? Treba da dođe televizija, a vi bi da igrate šah?“ (Nije čudno što se šah igra pored mrtvaca nego što treba televizija da snimi takvo ponašanje. Ženski svedok je u međuvremenu otišao da se isfrizira, zbog televizije.)
„Kolko je pokvareno to što je uradio!“ „Nećemo moći da prodamo stanove 500 godina!“ „Samo svoju guzicu gleda.“
Zanimljivosti o „Smrti čoveka na Balkanu“
- Glumci za svoje uloge u ovom filmu nisu dobili honorar. Dogovor je bio da im se plati na osnovu zarade koju film ostvari.
- Film je odlično prošao kod kritike i na festivalima, osvojivši više od dvadeset nagrada. Upravo je ovo dokaz da nisu potrebni ogromni budžeti i skupa produkcija da bi se napravio kvalitetan domaći film.
- Na zidu u stanu samoubice, u kom se dešava čitava radnja filma, nalazi se slika albatrosa. Time se aludira na čuvenu Bodlerovu simbolističku pesmu „Albatros“, odnosno na poziciju umetnika u savremenom svetu koji nema mnogo sluha za talentovane ljude.
- Kako je trebalo da izgleda kao da je čitav film snimljen iz jednog puta, svakog dana snimanja je moralo mnogo da se pazi na detalje, počevši od garderobe junaka, preko nameštaja i izgleda sobe, da ništa ne bi bilo pomereno.
