Ako vam roditelji nisu posluga u kući najbogatijih ljudi u celom regionu, a majka vam nije malo “švrljala” okolo pa vam je otac, zapravo, vlasnik kuće zbog čega je majka morala da vas odmah po rođenju da u sirotište pa, iako prelepi, radeći na pijaci ni ne znate da ste naslednica najvećeg bogatstva, a vaša polusestra sazna za vas pa krene u akciju da vas eliminiše kako bi bogatstvo pripalo samo njoj pre nego što otac dozna da ste živi i reši da vas vrati u kuću uprkos molbama vaše majke da vas ne dovodi jer će vas njen muž malo napasti, pa se u to sve uplete i prezgodan i predobar partner vaše polusestre koji je ne voli ali je primoran da bude sa njom jer ga ucenjuje, pa kada vas ugleda shvati da ste vi njegova sudbina i onda vam pomaže da se iz svega toga iščupate……………………………………………………………………………………………….
I ako vam ime nije Esmeralda, Kasandra, Ljovisna, Marisol… e onda definitivno vaš život nije kao iz telenovele!
"Sapunice"
Život “u sapunici” nije dosadan kao ovaj naš, običan, svakodnevni. Zbog toga su “sapunske opere” i nastale, da razbiju monotoniju svakodnevice i poduče nas kako i koliko treba živeti – BAR u 253268745 nastavaka! A sve je počelo jako davno, kada je radio bio jedini kontakt sa svetom. I počelo je ne u Meksiku ili Španiji, već zamislite u SAD-u! Prve verzije sapunskih opera, koje mi danas zovemo telenovele (španski naziv za melodramatične priče u million nastavaka), emitovane su na radiju. Prva sapunska opera premijerno je izvedena 1932. godine i zvala se “Clara, Lu i Em”. Glavna ideja Irne Filips, koja je postavila temelje sapunskim operama, bila je da se obrati ženama, domaćicama sa početka prošlog veka, čiji su životi bili svedeni na kućevne poslove i odgajanje dece. Da bi im unela malo živosti u taj tako monotoni život, dotična gospođa se damama tog doba obratila “njihovim jezikom”. Pa izazvala pravu jeres – milionske poplave suza (ali ne od seckanog luka), zagorela jela, neopeglane košulje i čak i one sa progoretinama…
Domaćica vs. sapunska opera
Da je to sve ostalo u prošlom veku, bilo bi u redu, nego se nastavilo pa prešlo i u novi milenijum! A “sapunskih tranzicija” je bilo i iz zemlje u zemlju, sa kontinenta na kontinent pa se tako iz kolevke, SAD-a, preseliše u Meksiko, pa Brazil, pa u Tursku do najnovijeg “tranfera” u Indiju. Mi smo se prvi put ozbiljno susreli sa sapunskim operama 1996. godine kada je, na tada kultnom Trećem kanalu, počelo emitovanje meksičke serije “Rosa salvaje” – “Divlja ruža”. Ali je pravi bum nastao kada je počelo emitovanje “Kasandre” zbog koje je u večernjim terminima na ulicama srpskih gradova vladala pustoš, prekidana samo uzdasima i ljutitim povicima na zlu maćehu i njenu još zlobniju sluškinju, zmiju Rosauru! Grrr…
Da li sećate Kasandre?
Dakle, od “Rose Salvaje” pa do najnovijeg buma iz Turske, serije “laganog sadržaja“ oduvek su dobro uspevale na ovom našem trusnom tlu. Trusnom u smislu kriznom ili u krizi. Sistem “Marija Antoaneta”… Tako su našim područjem “protutnjale” prvo neke Ljovisne i Esmeralde, pa je onda Srbiju zatresla brazilska Žade, da bi sada na kraju kao šlag na tortu došla Hurem. Serija “Sulejman Veličanstveni” je zaista neverovatno gledana, ali ne znamo da li je uspela da sa trona zbaci čuvenu Kasandru, kod nas opevanu i u pesmama! A o velelepnom dočeku da ne govorimo… Ili ipak da govorimo… Jer o tome koliko mi volimo da se poistovećujemo sa junacima serija govori činjenica da smo posle Kasandre PONOVO dočekivali omiljene sapunske likove, ali ovog puta iz turske serije “1001 noć”. I to za tričavih 100.000 evra po glumcu. Pa puta dva jer ih je dvoje… Računica je jasna. Kao i manjak u budžetu…
Šeherezada i Onur iz serije "1001 noć"
Serija "Kad lišće pada"
Fenomen turskih serija je poslednjih nekoliko godina zaista uzeo maha kod nas. Broj im je veliki pa ćemo i nabrojati neke: Asi, Kad lišće pada, Sever i Jug, Gumuš, Zabranjeno voće, Ezel, Zločin i kazna, Ljubav i osveta, Kako vreme prolazi… I, naravno “Sulejman Veličanstveni”! Interesantan je ovaj fenomen pogotovu imajući u vidu istorijsku perspektivu i činjenicu da smo pod Turcima robovali pet vekova… Po svemu sudeći to će “ropstvo” još malo potrajati… Jer su nam Turci ovog puta našli slabu tačku tamo gde se nismo nadali. Ipak, nisu Turci ti koji su nam nametnuli “Sulejmana”. Neeee, mi smo ga sami izabrali i to regularno, glasanjem! Tako je ironično, u inat dušmanima koji se protive ovoj seriji, “Sulejman” u Srbiji regularno i demokratski izabran! Uspeh serije “Sulejman Veličanstveni” je možda povezan sa našom voajerskom prirodom, a i psihološkom kategorijom žrtve koja želi da upozna svog “dželata”. Ono kao “kakvi su bili ti Turci, bre!” Pa kada vidimo svu tu raskoš i lepotu, onda nam nekako bude lakše što su nas držali pod nogom toliko dugo. Jer, čizme su im bile baš lepe… Raskošne… Velika popularnost izgleda da potiče od toga što se nekako poistovećujemo sa njima i što zbog raskoši koju vidimo na TV-u imamo tendenciju da zaboravljamo činjenice pa da čak i izgovorimo kako možda ti Turci i nisu bili tako loši čim su im žene bile tako lepe, a sultan bio baaaš zgodan… Plašimo se da su neke žene možda i kofere pakovale ne bi li malo svratile do njegovog harema…
Romantična ljubav Hurem i Sulejmana Veličanstvenog
Ova serija je podelila narod na one koji je vole i zbog nje “zaboravljaju” istoriju i na one koji se baš protive i idu u drugu krajnost, zaboravljajući da je to samo serija i da je umetnička sloboda jedna od glavnih karakteristika umetnosti. O kvalitetu ove umetnosti nećemo diskutovati… Ipak, istina je na sredini pa sa jedne strane ne treba zaboravljati činjenice, ali ni preterivati u traženju istorije i istine u običnoj sapunskoj seriji! Koja se vrti i okreće oko ljubavi i spletki, a ne oko osvajanja. Ono što je u njoj i prikazano samo može nasmejati sve one koji ponešto o istoriji i znaju…
Ipak, histerija koja se pojavila u vezi ove serije kao da je istakla još jednu srpsku osobinu – samoljublje. Jer kako je moguće da se u jednoj turskoj seriji ne spominju Srbi?!? Kada smo ih MI oterali, pobedili, osvojili… i sve ono što naš narod ume da nakiti i doda. Istorijske činjenice jesu na strani kritičara serije, ali ako je serija ovoliko popularna bez Srba u njoj, zamislite koliko bi tek bila popularna da je u nekoj od epizoda Sulejman puzao pred zidinama Beograda?!? Uh, razmere te histerije ništa ne bi moglo zaseniti pa je zato možda bolje što nas je preskočio i direktno udario na Ugarsku koju je, po istorijskoj interpretaciji u seriji, veličanstveno pobedio. A u Beč nije ušao iz humanih i altruističkih razloga… OK, neka im bude, imaju pravo na to jer njihova je serija. Kao što i mi imamo pravo da se nasmejemo. Jedino nas plaši da taj osmeh ne postane gorak ukoliko i Sulejmana budemo dočekivali…. Za neku sumu sa pozamašnim brojem nula…
Fatalna Hurem
Ali, nije samo “Sulejman Veličanstveni” osvojio Srbe. Učinili su to i drugi likovi poput Šeherezade, Onura, Ali Rize, Nedžle, Lejle, Ševketa, Asi, Gumuš, Ezela, kapetana Alija, Džemile… Razlog za uspeh ovih serija leži u činjenici da se turske serije dosta razlikuju od tradicionalnih “španskih serija”. Iako suština jeste ista – melodrama – turska verzija ovog žanra je mnogo ozbiljnija. Priče su realnije, glumci takođe, gluma na zadovoljavajućem nivou daleko od prostih i banalnih izraza lica, istih replika i prizmenihi emocija tako karakterističnih za meksičke telenovele. Takođe, turske serije su izašle iz studija i proste scenografije pa se u njima vidi živi Istanbul i drugi predeli Turske, što serijama daje dodatni kvalitet i težinu, naročito zbog toga što je veliki broj naših ljudi u Turskoj bio ili na letovanju ili u Istanbulu pa im je zemlja poznata, što izaziva poistovećivanje sa prizorima koje gledaju (“Ej, vidi ovo, sećaš se da smo BAŠ TU prošli!”). Takođe, jedan od elemenata koji nam turske serije čine tako bliskim je i jezik, jer kada čujete na primer jedno “Hajde”, prosto vam je oko srca milo… A o muzici i da ne govorimo! Iako se u serijama baš i ne može čuti ona turska muzika koju mi tako volimo, ona je ipak tu negde… (više o turskoj muzici pročitajte ovde)
I još jedan stvar koja turske serije izdvaja i čini ih posebno atraktivnim za ovaj naš balkanski region jeste to što se u njima posebno naglašavaju tradicionalne vrednosti i značaj porodice. Ono što nama nekako manjka…
Na kraju samo možemo zaključiti da je Turska prilično mudro i ozbiljno rešila da svoju zemlju promoviše na svim poljima, pa je tako i serije iskoristila kao svojevrsnu reklamnu kampanju. Sigurni smo da se broj turista prilično povećao od kada su njihove telenovele zavladale, što bi mogao biti i nauk svima koji su odlični u kritici, ali slabi na delu… Protumačite sami…
