Home » Blog » Čime Se Hrani Život I Koliko Vredi Poreklo

Čime Se Hrani Život I Koliko Vredi Poreklo

tegla-med-devojka

Svakoga dana, negde malo posle podneva, amalin Ahmad iz Pakistana koji već desetak godina pečalbari u Dubaiju i sve ušteđene pare šalje svojoj porodici u domovini, merka slobodno mesto u hladovini neke građevine ili nekog drveta, inače tako retkog u ovom gradu, kako bi tu smestio svoja drvena kolica na “ljudski” pogon i odremao svoju višesatnu pauzu tokom koje trgovački deo grada naprosto zamre. Lako je, pomisli on, domaćim bogatašima koji se u to doba odmaraju u debeloj hladovini svojih raskošnih vila, kada ih je Alah obdario poreklom kao da je to najveći eliksir života kojim im je zagarantovano blagostanje.

Kao što je lako i zaposlenima u velikim okolnim zgradama, koji se rashlađuju u svojim liksuznim ili manje luksuznim kancelarijama i ofisima ili u okolnim restoranima i na poslednjim spratovima sve brojnijih molova. Oni mora da su blagosloveni, pomisli često, čim mogu da to vreme iskoriste za opuštanje u teretanama i zatvorenim bazenima u kojima voda nije tako prokleto vrela kao na gradskim plažama, dostupnim sirotinji.

Pa se onda seti svojih rođaka u rodnom kraju, seti se toga koliko se i sam mučio dok mu se nije posrećilo da dođe ovde… ispruži se ispod svojih kolica, nasloni glavu na hladniji točak i počne da meditira gledajući nebo kroz pukotine između dasaka svojih kolica. Ili sanja. O tome kako se približava kući, novčanika prepunog para, sa ogromnim torbama punim koječega, koje iza njega nosi nekoliko amalina… Ponekad uspe i da odspava, tako zanet osmesima kojima ga obasipaju zahvalni do neba rođaci. Malo je njima, kao i njemu, potrebno kao eliksir života: želudac koji ne krči, krov koji ne prokišnjava i zdravlje, da dočekaju bar pedesetu.

Za to vreme, njegov imenjak koji je imao sreće da se rodi u toj pustinjskoj zemlji koja trenutno leži na nafti, izlazi iz svog novog crnog džipa “A” klase, prebacuje preko glave široku belu tuniku koju je obukao iz poštovanja prema ocu i njegovo kao izvajano vitko telo zablista u punom sjaju u teksas šorcu i majici pripijenoj uz godinama tesane mišiće. Naredne sate provešće opuštajući se na bazenu koji mahom posećuju stranci, uživajući u pogledu na prelepe zgodne strankinje odevene u najoskudnije kupaće kostime koje je ikada video. I kakve nikada ne bi želeo da vidi… (ups, da čuje da ih je kupila) ni na svojoj daljoj rođaki, a kamo li na onoj koju će sutra oženiti. Na onima, u stvari, koje će sutra oženiti, što po izboru svog oca, tvrdoglavog tradicionaliste, što po svojoj volji.

Za noć je već isplanirao… sa nekoliko rođaka odvešće se u pustinju, tamo gde neki ljudi još žive kao pre otkrića nafte, u šatorima koje su sami napravili pored koliba u kojima borave konji i kamile. Ništa mu ne prija kao miris balege koji ga vraća u prolost o kojoj ponešto zna iz očevih priča; ništa ga ne obraduje kao lepinja ispečena na vrelom kamenu, tu u pustinji i ništa mu tako ne prija kao roštilj koji priprema njegov rođak po svom specijalnom tajnom receptu, nasleđenom od ko zna kojeg dede ili strica. Njegovi eliksiri života!

Nema te masaže, tog leta avionom, te vožnje brodom ni leta paraglajderom, koja ga tako relaksira kao trka džipovima po pustinjskom pesku, dok točkovi odskakuju, a u daljini nastaje fatamorgana.

Šta će, uostalom, njemu išta drugo… ta filozofija, književnost, astronomija, medicina… to su ionako odavno dovoljno unapredili već antički Grci, koji su, umesto da se opuštaju, da uživaju u svim blagodetima ondašnjeg života, izučavali zvezde i ljudsko telo, brojeve, slova i šta još sve ne uz to. Šta imam ja od toga da upoznam sebe više od ovoga što već znam, da izučavam filozofiju i borim se za nekakvu večnu slavu i krunu od lovorovog venca koja je korisna jedino ako postepeno završi u supi, mislio je.

Neka, ta meditacija možda nekome i prija, ta silna hrana prepuna čudnih mirisa možda nekome i znači isto što i eliksir života, ali ko je još video da kupanje u mirisnim uljima može da godi više od plivanja na otvorenom okeanu, zbog kojeg je često odlazio u obližnju Šaržu, sam ili sa mlađim bratom kojem je bio kao otac. Jedino mu je smetalo što pred njim nije smeo da žvaće blage opijate koje mu je prijatelj iz teretane donosio iz Indije. A šaka dozvoljenih i opšteprihvaćenih žućkastobelih zrnaca nalik smoli, koje bi dugo žvakao, bila je dovoljna da ga opusti kao ništa drugo za šta je čuo ili što je probao, a da mu ne ugrozi zdravlje.

Balans duha i tela… neka su mu stari Indijci težili na svoj način, on je davno odabrao onaj, njemu svojstven.

A za to vreme vršnjak njegovog mlađeg brata u Čikagu već je uživao u četvrtoj konzervi piva, opuštajući se sa drugarima iz kraja posle napornog treninga u obližnjoj teretani. Bio je petak predveče i imali su vremena da se odmore od takvog odmaranja do kraja vikenda. Imao je sreće, na vreme je shvatio da ga droga, koju je okusio iz radoznalosti, vodi u sigurnu smrt, a i viski je svojom voljom zamenio pivom.

I to samo petkom uveče, posle teretane. Ostalih dana vežbao je predano i uporno, kad god bi našao slobodno vreme između časova na koledžu i rada u magacinu jedne ogromne prodavnice cipela. Pa bi onda, bar jednom u tri meseca, ušteđevinom platio neko lepo putovanje do egzotičnih plaža, prava mala energetska bomba, jača od svakog koktela kojeg bi mu smućkala majka tokom onih retkih dana kada bi odlazio kući.

Te plaže, teretana, ponekad sauna, pivo petkom sa društvom i po koja devojka pokupljena za noć ili dve, bile su njegovo “vjeruju” u godinama kada misliš da samo treba pružiti ruku i dotakao si nebo.

Slučajno je dotakao rukom člansku kartu biblioteke i setio se kako je odlučio da se konačno vrati dečačkoj ljubavi – čitanju. Posle kompleta romana Tomasa Mana, što je nekada davno poslednje pročitao, odlučio je da se posveti ozbiljnijoj literaturi. Čuo je za neke Ruse, klasike, a bilo ga je pomalo i blam kada bi u nekom društvu neko pomenuo braću Karamazove, nekakve idiote, Gogolja, Tolstoja, kockare i Dostojevskog. Ako baš i ne može da se opusti uz te Ruse, neće crveneti u društvu ljudi koji umesto mišića naprežu mozak. Ili bar ponekad to čine.

Moraće malo više da se druži sa onom devojkom, valjda je došla iz Srbije ili tako…neke zemlje na jugu Evrope u kojoj kao da je bio neki rat ili su im bacali neke bombe, nije baš siguran šta je bilo… ali uglavnom, zna da ona radi kao spasilac na bazenu, da čeka radnu dozvolu za USA i da stalno u rukama vuče nekakve knjižurine na jeziku koji on ne razume. Rusi, Srbi, sve mu to dođe isto, pomislio je, jezik, kultura, ratovi, strast, pištolji, dvoboji, dugačka prezimena i… duša. Muzika koja mu se dopala, jednom na nekom rođandanu, uz koju ti se opuste sva čula ili zaigra svaki nerv. Neki čudni koraci i pokreti ruku, dok odjekuje truba. Neki poseban ritam uz koji se lagodnije vežba.

Ne znajući da jedan Amerikanac tog trenutka misli na nju, Emilija Stojadinović, studentkinja filologije u Beogradu, na tromesečnom poslu spasioca u Čikagu, otključavala je vrata svog stana. Pomazila je mačka kojeg je nasledila od prethodnog stanara, sipala mu vodu i hranu u prazne činije, istuširala se i sela ispred televizora.

Odložila je daljinski u uključila lap top. Niko ne može da je tako opusti kao njena majka, hiljadama kilometara daleko… njihovi razgovori su uistinu zlata vredni. Njen glas, njena pitanja, saveti, primedbe… sve je to smiruje, teši, hrani novom energijom koja joj je nužna, da istraje dok traju samotni dani iščekivanja odluke koja će značiti ostati ili otići.

Onda će uzeti neku knjigu, Andrića recimo, Znakove pored puta, engleski prevod… i zaspati uz nju. Probudiće je sunčevi zraci ili zvuk Skajpa, ukoliko je pozove neki virtuelni prijatelj, koje nije puštala na ostale metode komunikacije koje je koristila, rezervisane samo za rodbinu i prijatelje.

Možda onaj crnpurasti Ahmad iz Dubaija, koji je non stop poziva u goste. I čije priče o pustinji, kamilama i konjima, datulama sa bademima, Mamzar parku i njegovim prelepim plažama, voli da sluša dok zamišlja sav onaj sjaj zemlje koja živi od nafte i u kojoj ruše zgrade tek sagrađene, da bi na njihovom mestu, pre nego što same potonu u pesak, sagradili još novije i lepše.

About

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *